Bila jedina devojčica među 150 đaka, poziv za vojsku dobila greškom: "Danas učim računare da razumeju srpski"

Branislava Šandrih Todorović živi u Pančevu, sa mužem i dvoje dece. Mladi roditelji rade od kuće i staraju se o porodici, a dvorište dele sa njenim roditeljima. Branislava radi za firmu iz Beograda, gde joj se nalazi kancelarija u kojoj se pojavljuje dva puta nedeljno. Ima još dve - u svojim dvema kućama. Češće je u onoj u kojoj se čuje dečja graja, ali u slučajevima kada joj je neophodna "jača koncentracija", naša sagovornica odlazi u svoju devojačku sobu.

U intervjuu za Ubrzanje ističe veliku podršku porodice na već uspešnom poslovnom putu, a na kom se neke prilike tek otvaraju. Kaže nam i da se sve postiže, te da je fleksibilnost poslodavca ono što joj veoma znači.

"Moj posao je takav da se ne gleda svaki minut. Poenta je da posao bude odrađen. To poslodavac ceni", kaže opisujući izazovne situacije.

"Pozovu me na primer iz vrtića, da kažu da dete ima temperaturu. Znači mi što sam od kuće da mogu brzo da odreagujem. Koliko god da su tu tata, baba i deda, deca traže mamu."

"Učim računare srpski"

Kaže nam i da radi kao stariji naučnik za podatke u IT kompaniji NLB DigIT. Završila je Matematički fakultet, sa koga nosi naučno zvanje doktora računarskih nauka. Tokom svog akademskog rada promovisana je u zvanje docenta, a ono na čemu trenutno radi predstavlja kao zanimljivo i lako objašnjivo.

Prelaskom u komercijalni sektor, gde se radi na proizvodu po meri korisnika, počela je da se bavi veštačkom inteligencijom. Da li bi baš svako pomislio da će to lako objasniti?

Ipak, reči koje koristi zaista govore tome u prilog.

"Poslednjih desetak godina bavim se istraživanjem i razvojem u oblasti obrade prirodnih jezika, što je poseban aspekt veštačke inteligencije. Moj posao je dosta jednostavno objasniti, dakle mi podučavamo računare da razumeju, a potom i da pišu, odnosno da govore prirodan jezik. Prirodni jezici su srpski, engleski, francuski i tako dalje, a računar razume svoj mašinski jezik, tako da baš tu leži čarolija ovog mog posla", rekla je Branislava u svom predstavljanju za izbor inženjerke godine.

U razgovoru za Ubrzanje potvrdila je da na svom poslu zaista uči računare srpskom jeziku.

"Baš to - podučavam računar da razume i generiše srpski jezik, a u poslednje tri godine je tu pored srpskog još i slovenački, zato što banka za koju radim pokriva više zemalja iz regiona, pa su tu i makedonski, bosanski, crnogorski... I engleski, ne možeš da ga izbegneš. Sve što uzmemo da radimo prvo već postoji na engleskom", kaže nam dodajući da se prvih sedam godina karijere dominantno fokusirala na srpski.

Iako se bavi veštačkom inteligencijom, ili baš zahvaljujući tome, nema visoko mišljenje o njoj. Štaviše, čini joj se da je naziv "inteligencija" neprikladan.

"Nije inteligencija, nema rezonovanja. To je skup podataka koje postoje. Deluje inteligentno, ali je u osnovi neki algoritam, kojeg je napravio čovek, a koji nema suštinsko rezonovanje, ne na način kao čovek. Trenutno AI može da nam pomogne i treba da naučimo kako funkcioniše i da nam bude alat", kaže dodajući da je došlo vreme da čovečanstvo prigrli nove tehnologije.

"Nema šta, ne možemo da idemo u kameno doba, već idemo napred."

Šta znači opasnost?

U razgovoru za naš sajt govorila je i o tome što je veštačka inteligencija izazvala strah.

"Mislim da egzistencijalne opasnosti u ovom trenutku još nema. Plaše se ljudi ideja iz naučno-fantastičnih filmova da će roboti zavladati svetom, pa da će nas sve poubijati, to je baš ekstrem, ali i da će nam mnoge poslove oduzeti, da će nas uništiti, svet kakav je danas, da su mašine previše inteligentne, da neće više biti dirljive poezije, da neće biti kvalitetne muzike... To veštačka inteligencija nikad neće moći", poručuje sagovornica.

Ipak ističe da se jedna opasnost nehotice prikrada.

"Nema više privatnosti u onom smislu u kom je postojala pre dvadesetak godina. Svaki put kad provučemo karticu, mi već otkrivamo šta smo kupili, šta preferiramo, gde smo bili u tom trenutku, na telefonima nam je uključena navigacija, i ako nije, uključena je aplikacija koja traži pristup lokaciji, snimamo svoj govor... Ideja za zloupotrebu je beskonačno", navodi.

Dodaje i da ljudi u mnogo čemu greše.

"Tražimo četbotu da nam sažme biografiju, pa ubacimo svoje lične podatke", kaže opominjući da se takve stvari ne rade.

Poziva i da se dobro promisli pre objavljivanja fotografija dece, pogotovo u situacijama kao što je kupanje u bazenu.

"Možda mi našoj deci pravimo problem time što sad kačimo njihove fotografije?"

Najlepše đačko doba

Za računare se opredelila još u srednjoj školi. Smer za elektrotehničara računara bila je njena jedina želja. Upisala ga je i bila jedina devojčica među 150 đaka. Tog se perioda seća sa velikom nežnošću.

"Tretirali su me kao princezu. To su mi predivne četiri godine života. Svaki Osmi mart, svaki rođendan, svaki put kad sam bolesna, pa se vratim, oni meni kupe neko cveće ili neku sitnicu", prepričava dodajući da su se voleli i pazili jedni na druge.

Iako jedina među dečacima, kaže da nije osećala sujetu, već da su je cenili zbog znanja, te navodi da su joj i pomoć tražili kad treba.

Iza velike ljubavi prema računarstvu krije se i jedna posebna priča. Ova anegdota je iz vremena osnovne škole

"Zaljubila sam se", počinje priču pravim rečima.

"On je bio nekoliko godina stariji od mene. Već je programirao. Ja sam mislila kako ću ga osvojiti tako što ću naučiti da programiram. Onda sam u nekom trenutku postala i bolja od njega. I onda se on naljutio. I ništa od ljubavi", priča, sada već kroz smeh.

Ljubav je ostala neuzvraćena, ali priči nije kraj. Njih dvoje su u kontaktu, a on nikada nije saznao za njenu nekadašnju naklonost.

"Ali zahvalna sam mu, meni se sve dopalo i krenula sam u tom smeru", vraća se na računare, dodajući opasku kakva se u ovom kontekstu retko čuje: "Eto šta ljubav može!"

A od simpatije iz detinjstva stigla je i čestitka što je izabrana za finaliskinju među inženjerkama.

"Baš sam pomislila: 'Ee, kad bi znao...'"

Šandrih, Branislav, Branislava

Druga anegdota koju je imala za nas tiče se pomalo i njenog tate. Ne samo da je bila jedina devojčica među 150 elektrotehničara, već je sa njima dobila i poziv u vojsku.

"Devojačko prezime mi je Šandrih, bila sam poslednja na spisku. Verovatno su videli: Šandrih, Branislav, Branislava", kaže navodeći da je u toj gužvi sa 149 regruta nekome promaklo poslednje slovo, ono "a" koje razlikuje njeno od očevog imena.

U vojsku nije otišla, a među "muškim figurama" koje su imale veliku ulogu u njenom životu, sagovornica spominje i dedu. On je preminuo pre 12 godina.

"Volela bih da je živ da ovo vidi", kaže dodajući reči pune ljubavi i žalosti.

"Znam da bi obožavao i moju decu i muža, koliko bi se pravio važan sad sa ovim takmičenjem. Od malena je želeo ovakav put za mene, iako ja nisam bila svesna. Bila sam dete, posle se bavila nekim svojim stvarima, a deda je stalno želeo da ja budem doktorka, da budem uspešna... Ja sam mu jedino unuče bila. Mislim da bi bio veoma ponosan."

Kaže i da je deda bio "jedan od onih ljudi koji nije bio formalno obrazovan, ali znao svašta i radio je sve".

"I stolar i električar. Radio je između ostalog u fabrici Tesla gde su se pravile sijalice, u Pančevu", kaže u tom času osvešćujući da joj je upravo on bio uzor.

Jedna od deset finalistkinja

A takmičenje koje se provlači kroz delove intervjua upravo je izbor za inženjerku godine. Branislava je već izabrana među deset finalistkinja, a proglašenje prve među njima je 20. novembra. Ostalih devet su još dr Ivana Vasiljević docentkinja Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, dr Marija Ivanović docentkinja na Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Anita Ilić, menadžerka razvoja novih proizvoda kompanije Aura, Živana Luković, viša stručna saradnica u Agenciji za upravljanje lukama.

Zatim, tu su Kamala Mujezinović Šantić, rukovoditeljka Sektora za razvoj projekata u kompaniji New Energy Solutons, Tijana Posrkača, planerka proizvodnje u firmi Robert Bosch, Omerka Živković, Dr. Oetker, menadžerka proizvodnje i LEAN menadžerka, Dušana Topalski, Profectum Novi Sad, osnivačica i vlasnica arhitektonskog biroa i Marija Šekler, Saga, arhitekta tehnoloških rešenja.

Naša sagovornica se prijavila sama. Pomislila je kako bi mogla biti nečiji uzor, te dopreti do bar jedne mlade osobe.

"Ako jedno kaže: 'Ova žena me inspiriše", ja sam uspela", ističe Branislava.

Kolege su nedavno saznale, ali je podržavaju.

"Čestitaju mi, kažu bravo, svaka čast, naša inženjerka", navodi.

U predstojećem periodu vratiće se podučavanju - nadarenih srednjoškolaca i građanstva - oba u oblasti veštačke inteligencije, s nadom da će u godinama koje dolaze ponovo nekim delom biti angažovana i pri Univerzitetu.

"Nedostaju mi studenti, naučno-istraživački rad, pisanje, putovanja, konferencije, ta razmena. Zanimljivo je ovo što sad radim, ali je vrlo praktično orijentisano, dakle krajnji je cilj da neko koristi to što je napisano. To je fantastično, ali fali mi nekad doza naučne neizvesnosti, istraživanja, eksperimentisanja", objašnjava.

U slobodno vreme pleše, aktivno poslednjih 20 godina, a takođe se bavi i baštovanstvom.

(Ubrzanje.rs)