Kako problemi u Čileu utiču na prodavnice u Leskovcu

U stručnoj javnosti je poznato da Srbija ima izvozno orijentisani model rasta i razvoja. Odnosno da svoju ekonomsku politiku bazira na privlačenju stranih direktnih investicija i podsticanju ulaganja domaćeg kapitala u proizvodne delatnosti za čijim proizvodima postoji međunarodna tražnja. Ipak, to ne znači da se uslužne delatnosti zapostavljaju.

Naprotiv, u njima leži veliki potencijal, naročito kada se ima u vidu brzorastući sektor informacionih tehnologija. A na to se mogu dodati logistika, turizam i ugostiteljstvo, finansijske i konsultantske usluge, komercijalno stvaralaštvo…

Srbija, kao ubedljivi privredni lider u regionu, vremenom postaje sve više integrisana u međunarodne ekonomske tokove kroz rastući izvoz, ulazak u lance snabdevanja velikih multinacionalnih kompanija, kroz lakšu povezanost sa svetom (prvenstveno zahvaljujući širenju spiska destinacija nacionalnog avio prevoznika "Air Serbia"). Jedan deo integrisanosti se duguje i značajnoj dijaspori koja doznakama podržava potrošnju stanovništva i promete u firmama. Sa svim tim pozitivnim stranama proisteklih iz veće međunarodne ekonomke integracije, dolaze i rizici, koji deluju spolja i utiču na dinamiku privredne aktivnosti u zemlji.

Možemo dati jedan primer iz sada već davne 2019. godine. Neko bi rekao, pa to i nije bilo baš davno, pre svega pet godina. Ali šta se u tom "kratkom" periodu sve dogodilo: pandemija, inflacija, rat jedan, pa drugi… da ne pominjemo dalje. Nazad na temu! Tada je u Vašingtonu odlučeno da se, mimo ustaljenih pravila Svetske trgovinske organizacije uvedu carinska ograničenja na uvoz dela osnovnih industrijskih metala kako bi se zaštitila domaća proizvodnja, imajući njen strateški karakter za svaku veliku privredu.

Time se išlo na ograničenje kineskog uvoza metala i metalnih poluproizvoda usled njihove očigledne cenovne konkurentnosti. Takva odluka se odrazila i na Evropsku uniju, koja se našla na vetrometini sve zategnutijih odnosa između dve vodeće privrede sveta, pa je Brisel u sličnom maniru uveo kvote na uvoz čelika iz Srbije. Iako je i tada kao i danas postojao sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i EU ("Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju"), nije smetalo da se pravilo slobodne trgovine jednostrano naruši na štetu domaćih proizvođača i izvoznika kojima je primarno tržište za plasman sirovine upravo EU. Slično se desi i kada na Londonskoj produktnoj berzi odrede cenu bakra usled, recimo, zastoja u eksploataciji u Čileu ili veće tražnje u Kini, pa posle nekog vremena se to oseti i u prodavnicama elektro-materijala u Subotici ili Leskovcu.

Mnogi analitičari smatraju da do novih svetskih ratova (na sreću) neće doći, imajući u vidu razorni kapacitet najmoćnijeg oružja koje više predstavlja faktor odvraćanja, a ne pretnje. U tom smislu ekonomija i tehnološki progres ostaju ključni faktori očuvanja i sticanja svetskog uticaja odnosno značaja. Zarad sticanja konkurentske pozicije privrede i očuvanja iste, često se mimo tržišnih uslova koriste političke odluke i takav trend treba očekivati u doglednoj budućnosti. Problem je što je takve odluke teško predvideti, ali se one moraju pretpostavljati u različitim scenarijama ekonomske politike. U procesu osiguravanja od takvih rizika gleda se kako u privredu tako i u diplomatiju.

Na kraju, jedna činjenica je ipak neosporna: male privrede kao što je srpska ne mogu da utiču na svetska dešavanja. Jedino im se mogu prilagođavati, više ili manje uspešno. Od te razlike zavise rast, razvoj i održivost.

(Ubrzanje.rs)