Ekološke garancije

Neformalna debata oko ekološke sigurnosti u potencijalnom procesu eksploatacije rude litijuma u Zapadnoj Srbiji se kontinuirano intenzivira.

U svega par dana došlo je do "oživljavanja" ideje projekta "Jadar" od strane Vlade Srbije, ukidanja pravnih ograničenja za nastavak aktivnosti na polju istraživanja i pripreme za rudarenje, koje bi se prema proceni zvaničnika moglo pokrenuti 2028. godine.

S druge strane ne treba smetnuti sa uma da u značajnom delu stanovništva raste zabrinutost, a često i otpor takvoj ideji, uz pozivanje na ekološku štetu, koju bi eksploatacija litijuma mogla da izazove.

Na to treba dodati i, bar za javnost, iznenadnu posetu kancelara Nemačke Olafa Šolca i visokih zvaničnika EU Beogradu, kada je potpisan "Memorandum o razumevanju o strateškom partnerstvu Srbije i Evropske unije u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila".

Pojednostavljeno - trenutno u domaćoj javnosti imamo dva suprotstavljena mišljenja po pitanju spomenutog projekta.

S jedne strane je Vlada Srbije, koja u tome vidi razvojnu šansu, ali ističe da će samo pokretanje rudnika litijuma zavisiti od standarda koji budu primenjivani i postojanja čvrstih ekoloških garancija od EU, s akcentom na Nemačku i njen "osećaj za preciznost". Dok je s druge strane deo javnosti okupljen oko određenih političkih i ekoloških grupacija, podržanih od dela akademske zajednice, koji su izričito protiv ikakve realizacije ove vrste rudarenja.

Između ta dva pola postoji veoma značajan deo javnosti koji pomalo zbunjeno osluškuje šta se priča, očekujući da će se na kraju doneti razumno rešenje. Posebnu pažnju obraćamo na privredu, koja razume savremene trendove u rudarstvu, energetici, auto-industriji, ekološkim i socijalnim potrebama.

Privreda analizira moguće scenarije raspleta ovog "društvenog klinča", pripremajući poslovne strategije za korišćenje prilika i umanjenje rizika, koje se mogu pojaviti.

Treba naglasiti da je rudarstvo neka vrsta "primarne industrije" i da su se istorijski posmatrano mnoge evropske zemlje inicijalno razvijale obezbeđujući sirovinsku bazu za svoju industriju.

Između ostalog, spomenimo samo Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, preteču današnje Evropske unije. Dakle, rudarstvo jeste prilika i ono samo po sebi može, ali u slučaju Srbije ne bi trebalo da bude okosnica dugoročnog rasta, imajući u vidu da je teritorija države relativno mala, a ekologija nije na zavidnom nivou.

Ekonomska politika u Srbiji je definisala auto-industriju kao jedan od stubova dugoročnog rasta i razvoja privrede (pored prehrambene industrije, IT sektora i kreativnih sadržaja).

Ovih dana se posle dugog nadanja i nagađanja, konačno pokreće proizvodnja novog modela hibridnog i električnog automobila "Fiat Grande Panda", koji će se proizvoditi u Steleantisovoj fabrici u Kragujevcu.

Time se stiče utisak da Srbija može da u značajnom delu zaokruži proces proizvodnje električnih automobila, koji su osnova budućnosti cele industrije transportnih sredstava, imajući u vidu procenu da će do 2030. godine oko 75 odsto prodaje novih automobila u EU biti električna vozila. Takođe, ako se govori o zajedničkom interesu EU članica i EU kandidata o održivom lancu proizvodnje, onda to podrazumeva da teret eksploatacije, proizvodnje i istraživanja i razvoj treba da bude relativno ravnomerno podeljen.

Govori se kako se javnost u Srbiji često protivi novim prosperitetnim promenama i projektima. To jeste uglavnom tačno ("strah od promene" postoji i u firmama), ali to se ne može, bar u ovom slučaju, pripisati samo srpskoj javnosti. Naime, i u Nemačkoj postoje lokalni otpori državnoj politici proširenja eksploatacije minerala, uključujući i litijum, te se stavovi dela domaće javnosti, ipak, ne mogu okarakterisati kao nebitni.

Vratimo se garancijama, i to ekološkim, od strane stranog lica. Da li je u njima rešenje? Delimično da, u potpunosti ne.

Svakako da to treba da bude inkorporirano u pregovore, akcioni plan i sporazume koji bi bili na kraju potpisani, ukoliko to druga strana bude želela da prihvati. Ipak i u pozitivnom scenariju, otkud garancije da će "garancije" važiti ako nastupi problem.

U tom smislu, potrebno je da imamo pored stranih i domaće garancije, koje su verovatno i bitnije. Lično mi, pa u okviru nas političari, naučnici, privrednici, radnici, ekolozi, akademici, koji živimo u Srbiji i koji treba da prevozom ili peške prolazimo kroz Jadar i okolinu, moramo naći razborito rešenje, po kojem će se iskoristiti potencijal, ali i sačuvati prirodna okolina i za to dati garancije, ali ne samo ekološke, već i političke.

Istovremeno, u pregovorima sa EU istaći i obezbediti poštovanje stavova Srbije po pitanju dugoročnih interesa: proizvodnje više dodate vrednosti, transfera tehnologije, evro-integracija i održivosti. U suprotnom, ostaće nam samo jedna garancija, da optimalno biti neće.

(Ubrzanje.rs)